Вољени наш...!!!

Како ријечима описати оволику бол и оволику љубав у исто вријеме? Прошло је четрдесет најтежих и најтужнијих дана у нашим животима, а Ти ниси ту да нам помогнеш и олакшаш онако како си само Ти умио и знао...Кућа нам је пуна људи...Сви долазе да нас утјеше, да нам скрену мисли, а ми на сваки звук врата само чекамо Тебе, да се појавиш, да нас у живот вратиш...Али Тебе нема, ни нико сличан да се појави, ни ничији глас да нас подсјети на Твој мили глас...Кућа нам је утихнула, нема смијеха, нема радости, нема нашег најдражега...Највише нам фале ситнице, они обични дани, свакодневне радости и бриге што смо дијелили...Како прихватити да све што је било, више никад бити неће, да се наши разговори претворе у сјећање, а загрљаји у успомене. Твоја доброта и топлина остају са нама у сваком сјећању. Вољени наш...Ово није крај...Све док дишемо и у нама срце куца, свака мисао биће за Тебе, свака суза биће због Тебе, у свакој нашој причи бићеш Ти...Почивај у миру, најдражи наш, а ми ћемо те са поносом чувати од заборава. 

Волимо те данас, сутра и заувијек...

Твоја мајка Софија и сестра Бојана!