Брате,
Двије године откако је један дио нашег свијета утихнуо, а све остало наставило да живи као да се ништа није догодило.
Јутра и даље свану.
Дани пролазе.
Године се смјењују.
Само се човјек не може навикнути на празно мјесто тамо гдје је некада био неко његов.
Вријеме, кажу, лијечи.
Не лијечи.
Само нас научи да ћутимо о ономе што боли.
И тако те данас мање дозивамо, а више носимо.
У једној успомени.
У једном погледу.
У тишини која одједном постане гласнија од свега.
Јер смрт може узети човјека из нашег погледа, али не може избрисати оно што је био у нашим животима.
Зато те не мјеримо годинама које су прошле.
Мјеримо те оним што је остало послије тебе.
А остало је много.
Остала је љубав.
Остала је успомена.
Остао је траг који вријеме не може избрисати.
И остало је твоје мјесто — празно, али заувијек твоје.
Почивај у миру, брате.

Твоји најмилији.