Преплављени болом због растанка, али не као они који немају наде, у благодати пјевајући Господу у срцима својим коме си прерано отишла у загрљај.
Драга наша Јована, оставили си неизбрисив траг и дала немјерљив допринос за само неколико година вођења нашег Хора. Више него ико увиђала си важност његовог очувања, не допуштајући да се угаси кандило крсне славе Светог Василија након више од 130 година постојања. И ниси одустајала, чак ни када је тијело постало слабо. Храбра и одважна, посвећена, строгог ауторитета, а уједно ведрог духа, несбично и са топлином дијелила си сво своје знање. Ниси нас учила само појању, музици, било је то нешто много више, било је то потпуно предавање себе. Била је то чиста, безусловна љубав. Твоја највећа љубав Литургија и музика. Чудесно је како си, посебно младе уводила у тај величанствени спој, отварајући пут ка спасењу. Као да је сваки покрет говорио „ Пјеваћу Богу своме док постојим“. Хвала ти за све године, за све тренутке до поновног сусрета у Царству небеском.

Твој Црквени хор Свети Василије Тврдошки и Остошки