Прошло је двије године откако си нас напустила, вољена наша, а и даље те тражимо у сваком дану, сваком осмјеху, у тишини дома. Отишла си тихо, онако како си и живјела – скромна, племенита, блага. Сјећање на тебе живи у свакој ситници која нас подсјећа на твој загрљај, топлу ријеч и доброту. Није важно колико времена пролази, твоје присуство остаје у нашим срцима као тихи подсјетник да љубав и доброта никада не нестају.

Сваки тренутак проведен с тобом претворила си у успомену која нас грије и сада. Када нам одлази неко драг, не боли смрт, већ боли све оно што долази послије. Боли празнина која никада неће бити попуњена. Боле сузе. Боле успомене. Боли ћутање, боли што више нисмо заједно. Боли што више нема осмјеха који све лијечи.

Смрт је можда крај живота, али не и онога што остављаш иза себе. Твоја доброта, племенитост и љубав надживјеће вријеме и заборав. Људи које волимо увијек одлазе прерано, без обзира на то колико имају година. Ово је још један поздрав који нећеш чути, још много суза које нећеш видјети. Знала си колико те волимо, али никада нећеш сазнати колико нам недостајеш. Живот са тобом био је препун љубави, пажње и подршке, што те чини вјечном и никада заборављеном. Била си благослов и љубав.

Нека те у тишини вјечног мира прати наша љубав, јача од заборава.

Христос Васкрсе!

Твоји: супруг Младен, синови Срђан и Саво, невјеста Сандра, унуке Сара и Сташа.