Rođena,

Uvek sam strepila kada te pozovem, pa se dugo ne javljaš… Na samu pomisao da mi se nećeš javiti, noge mi zadrhte, usta osuše a u grudima tesnac…Zapitam se , kako ću bez tebe? A sada kada znam da neću čuti tvoj glas, setim se da ti se nikada nisam dovoljno zahvalila za sve tvoje zagrljaje, za podrške, bdenja, za sva tvoja odricanja…
Ne volim što su mi tvoje godine tako brzo letele, volela bih da si uvek tu, pored mene.
Naučila si me da hodam, da se radujem životu, malim stvarima, da budem dobar čovek, da nikada ne odustajem! Volim tvoju vedrinu, tvoju radost životu, tvoju plemenitost i ljubav kojom si zračila. Ponosim se što sam baš tvoja kćerka i beskrajno te volim!
Samo ne znam kako ću naučiti dalje…Kada te pozovem a ti ne odgovoriš. Nikada neću toliko odrasti…

I ovi stihovi Dobriše Cesarića sada su mi tako bliski,

Te noći pisah sjedeć posve mirno,
Da ne bih majci u susjednoj sobi
Škripanjem stolca u san dirno.

A kad mi koja ustrebala knjiga,
Sasvim sam tiho išao po sagu,
U svakoj kretnji bilo mi je briga
Da staričicu ne probudim dragu.

I noć je tekla spokojna i nijema.

A tad se sjetih da je više nema.

 Verujući u Vaskrsenje, znam da ćeš biti uvek tu pored mene, bdijući i štiteći me!

Zahvalna što si bila baš moja mama,
tvoja Smiljaana!

Zahvaljujem Opštoj Bolnici Trebinje, Odeljenju Hrurgije i Onkologije, dr porodične medicine Tanji Bošnjak sa sestrama i našoj dragoj Branki Piljević na nesebičnoj pomoći.