Prošla je godina otkako si otišao, a i dalje je teško izgovoriti tvoje ime bez osećaja bola i ponosa u isto vreme. Bola, jer nisi više tu. Ponosom, jer si bio čovek kakav se retko sreće. Bio si stub porodice, tiha snaga, dobar čovek u svakom smislu te reči. Svaku osobinu si imao - i dobrotu, i pravednost, i toplinu, i ono najveće: srce za sve oko sebe. Nedostaješ ne samo zbog onoga što si radio, već zbog onoga što si bio. Nedostaje tvoja reč, tvoj savet, tvoja vedrina, onaj mir koji si donosio čak i u najtežim trenucima. Kažu da čovek umire tek kada se zaboravi. Ako je tako, Marinko, ti nikada nećeš otići. Jer živiš u svima koji te vole, u svakom sećanju, u svakoj priči, u svakom danu koji nosi tvoje ime. Hvala ti za ljubav, za dobrotu, za put koji si ostavio iza sebe. Tvoj trag je dubok, a naše sećanje večno.

Ljilja sa djecom